Sedma umetnost u Srbiji nastala pre tačno 124 godine!

,,Čitav život je kao gledanje filmova. Samo što uvek stižeš deset minuta nakon početka i niko neće da ti objasni zaplet nego moraš sam da zaključuješ na osnovu tragova.ʻʻ (Teri Pračet)

 

Dokle god postoji radost pri svakom gledanju novog, starog ili omiljenog filma, uvek će i postojati fantastičan svet na platnu u kojem možemo uživati. A da li znate kakva je bila filmska srpska istorija?

 

Zbog čega je Radmila Bunuševac zadužila srpsku kinematografiju?

 

Tačno 124 godine je prošlo od prve bioskopske projekcije u Srbiji. Odnosno, 6. jun 1896. godine je ostao zabeležen kao datum kada je počela da se menja kulturna percepcija Srba o jednoj novoj vrsti umetnosti. Čuvena kafana na Terazijama “Zlatni krst“ bila je to veče epicentar neobične zabave u prestonici. Tadašnja publika je donekle skeptično reagovala na čude scene lomljave, buke i dijaloga koji su se prenosili na čaršavu u pomračini. Međutim, to je bila dobra uvertira za ono što sledi. Vlasnik bioskopa “Hajduk Veljko“, Italijan Karlo Peroro je organizovao sledeću projekciju u bioskopskoj sali za veći broj znatiželjnih posetilaca. I čini se da su utisci bili i te kako pozitivni. “Zlatni krst“ je, između ostalog, bio stecište intelektualaca, kulturne elite i laika koji su dolazili na čašicu kvalitetnog razgovora. Filmove na Balkan su sa velikim zadovoljstvom donosili Andre Kar i braća Limijer – dvojac koji je izistinski shvatao vrednost sedme umetnosti.

Takođe, prvi producent filmova na srpskoj sceni bio je i Svetozar Botorić, koji je Beogradu poklonio prvi stalni bioskop nastanjen u hotelu “Pariz“. Materijali iz arhive pokazuju da je do Prvog svetskog rata otvoreno čak 18 bioskopa u gradovima širom naše zemlje, nažalost, sukobi od 1914. godine su ih zatvorili. Lep podatak je i taj da je Beograd sve do raspada stare Jugoslavije držao prvo mesto po broju vrednih i marljivih filmskih umetnika, radnika i ostvarenja, a u prilog tome govore i brojni festivali koji su se gotovo svake godine osnivali. Nakon Drugog svetskog rata, samo u našoj prestonici je postojalo oko 40 bioskopa.

Za našu scenu, veliki značaj je imala i Radmila Bunuševac, prva žena profesionalni novinar u Srbiji, koja je nakon oslobađanja zemlje bila osnivač i urednik kulturne rubrike lista “Politika“. Ona je na najlepši mogući način ispričala kako je jedno bioskopsko veče otišlo u anale srpskog filma jer je upravo ona signalizirala kelnerima Zlatnog krsta da ugase lampe kako bi bio emitovan prvi film. Godinu dana pre smrti, Radmila je Muzeju savremene umetnosti u Beogradu poklonila i te kako vrednu zbirku od 40 umetničkih dela, među kojima su dela Save Šumanovića, Pabla Piksa, Nadežde Petrović i ostalih prepoznatljivih ličnosti.

Danas na različite načine slavimo sedmu umetnost. I beskrajno uživamo u njoj, bez obzira na tematiku i žanr koji preferiramo. I trudićemo se da film kao takav promovišemo onako kako dolikuje naciji koja je izrodila toliko kvalitetnih umetnika.

Čuveni francuski režiser i scenarista Žan-Lik Godar je jednom izjavio da je bioskop najlepša prevara na svetu. I posle nje se uopšte ne osećamo loše, naprotiv.

---

Inspiracija za pisanje ovog teksta je bila knjiga Živojina Petrovića Nestvarno, a stvarno koji je na 300 stranica obuhvatio svu onu lepu stranu srpske istorije kojom se i te kako možemo ponositi.

 

 

Izvori fotografija: www.vreme.com i www.011info.com