Heroine jednog doba | Jelisaveta Načić

,,Darovita, vanvremenska, posebna, hrabra, srdačna, antologijska, nezamenljiva. Postoji dvostruko, pa čak i trostruko više vrlina koje se vezuju uz njeno ime.“

 

Jedna je Jelisaveta Načić. I mnogo lepih dela i pohvalnih reči koje stameno stoje uz njen lik. Nekako nam se čini da nacija nije uopšte ili tek u naznakama upoznata sa ovom heroinom. Talentovanom heroinom.

Na prvi spomen Jelisavete Načić – odmah se njen život dovodi u vezu sa arhitekturom. Ona je zapravo prvi srpski ženski arhitekta. I to ne bilo koji, već onaj čije nam je fantastične građevine, fasade, terase, predivne statue ostavila u amanet.

Otmenost i gracioznost. Jelisaveta je celog života bila takva. Umesto graditeljka, često su je zvali boginjom srpske arhitekture koja je Beograd pretvorila u modernu evropsku prestonicu. Rođena je 1878. godine u imućnoj porodici sa željom da celog života uči atipično zanimanje ne toliko svojstveno lepšem polu. Oduvek snalažljiva, nije se pomirila sa očevom naredbom da je joj je za uspeh dovoljna srednja škola, pa je uspela da upiše i završi arhitekturu na tadašnjem Tehničkom fakultetu. Nesvesna mogućnosti koje joj ovo zvanje nudi, sopstvenim trudom i talentom dobija posao u Ministarstvu građevine i to kao prva žena u Vladi Srbije.

Ukoliko dublje istražujete njen život (sa akcentom na karijeru), saznaćete da mnoge zgrade, terase, pa čak i staze su remek-delo jedne vanvremenske žene. Ona je zapravo bila pandan neverovatnom Ivanu Meštroviću, pa su u duetu činili profesionalce i estete vredne divljenja. Projekat osnovna škola “Kralj Petar I“ pored Saborne crkve je delo Jelisavetinih ruku; zatim prepoznatljive zavojite stepenice preko puta Ambasade Francuske na Kalemegdanu; crkva Aleksandar Nevski na Dorćolu; brojne privatne kuće velikih dobrotvora srpskog naroda, a imala je viziju celokupne rekonstrukcije Terazija upravo u kolaboraciji sa Meštrovićem. Isto tako, mnogo vremena i istinske ljubavi uložila je u dizajn projekta koji se ticao crkve. Zbog ovakve hrabrosti i nepresušne umešnosti, Jelisaveta spada u srpske, ženske velikane. Sa dolaskom Prvog svetskog rata, dospeva u logor, ali sila ljubavi ju je držala živom. Zbog zabranjene ljubavi prema jednom čoveku i nemogućnosti da radi ono što voli, seli se u Dubrovnik i tamo u miru dočekuje svoju starost.

Neko je napisao da se istorija Srbije ne ispisuje bez ženskih glasova. I to je apsolutna činjenica. Pitanje je koliko ćemo se mi ovakvih heroina sećati i prenositi glas o njihovoj veličini narednim pokolenjima. Osećaji naklonosti, divljenja i strahopoštovanja su ono što prema ovakvim ženama čuvamo i negujemo dok smo živi.

---

 

Izvori fotografija: Wikipedia