Heroine jednog doba | Prva žena akademik

„Radoznalost je strašna energija. Žene bi, dakle, trebalo pustiti u nauku. Ubrzo bismo znali da li ima ljudi na Marsu, i ujedno ko se od koga razvodi.“, Isidora Sekulić

 

Celog života je stajala iza premise da je život kratak, ali da trag od života može dugo trajati. Na nebrojeno mnogo načina je uticala na generacije i generacije žena koje su se celog života borile da njihov glas ostane negde zabeležen, a ne spakovan i zaboravljen. Jedna je bila i ostala, velika u svojoj veličini – Isidora Sekulić.

Kada bismo započeli sa opisivanjem opusa Isidore Sekulić, najverovatnije da ovaj tekst ne bi imao kraja, već nastavke. Ali je ona neko ko se ne zaboravlja, a srpsko književno stvaralaštvo ne bi bilo prepoznatljivo da nije ove naše heroine. Ukoliko ste čitali njena „Pisma iz Norveške“ verovatno se upoznati sa delićem njenog stila pisanja i nostalgije koju je iskazala prema svojoj domovini. Ali književnost je bila samo kap u moru koja je činila njenu ličnost i životne stave kojih se držala do kraja. Ujedno je zovu kraljicom reči i apostolkom samoće. Ona je bila prva žena članica Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i prvi predsednik Udruženja pisaca.

I ono što su mnogi zapamtili i zapisali o njoj jeste da je na poseban način veličala žensko bivstovanje. Nije nimalo simpatisala domaće poslove, uključujući kuvanje ručka, pranje, peglanje i čišćenje. Obožavala je gurmanske specijalitete prvenstveno u kafanama, a svoje učenice nije podučavala lepom oblačenju i biranju odgovarajućeg parfema, već ih je vodila na fudbalske utakmice. Zaista je bila unikatna, zar ne?

 

„Sloboda je nezavisnost, sreća je zavisnost od hiljadu sitnih sitnica.“, Isidora Sekulić

 

Slobodarskog duha i oštrog jezika (pripisujemo ovo uticaju njene Vodolije), jasno se protivila položaju koje su žene imale u društvu. Često je isticala činjenicu da ne pripada ovoj planeti i ovom vremenu, a njen spas i nasušna potreba bili su pisanje, muzika i putovanja. Obišla je gotovo celu Evropu, usput doktorirala u Berlinu, a zbog svoje nesvakidašnje prirode znala je tečno da priča šest živih i dva mrtva jezika. Najveća vrlina koju su svi drugi isticala bila je je njena skromnost.

Za vreme nacistističke okupacije, Isidora je krišom izdala tri knjige, a nakon završetka istog nizali su se književni uspesi: „Đakon Bogorodičine crkve“, „Mir i nemir“, „Govor i jezik“, „Zapisi o mome narodu“ i mnogi drugi. Iako je poslednjih godina pred smrt ostala bez supruga, istovremeno je uživala u svojoj samoći, a i društvu mladih ljudi koji su joj dolazili na razgovor. Nije volela nikakvu vrstu publiciteta, pa se retko mogu pronaći njene fotografije.

Živela je isposničkim životom, ali je njena duša bila bogata. Želela je sahranu bez bilo kakvih govora i pompe, pa joj ta želja i bila ispunjena. Svakeo godine se izdaje zbornik njenih radova pod imenom Isidorijana, a ustanovljena je i književna nagrada „Isidora Sekulić“.

Ostavila nam je u amanet ne samo svoje književno stvaralaštvo, već i borbeni duh, želju da se izborimo za sebe, svoje “ja“ i ne dopustimo da nas proguta taština u ovim nesigurnim vremenima. Zbog toga smo joj neizmerno zahvalni.

 

Izvor fotografija: www.wikipedia.com