Filmski maraton | Ritam ludila

Da li, kao filmofili, spadate u onu grupu koja više fokus stavlja na muziku, odnosno kompletan soundtrack ili na samu tematiku? Verujemo da svi mi u manjoj ili većoj meri pripadamo onima koji smatraju da će jedno ostvarenje biti toliko fantastičnije (slobodno možemo ovaj pridev koristiti u ovoj formi) ukoliko ga prati isto toliko fenomenalna muzika. Jedan takav film koji je, između ostalog, pokupio tri Oskara i preko 200 drugih nominacija i renomiranih priznanja jeste Ritam ludila (Whiplash) iz 2014. godine.

Muzika je nešto u čemu se svako od nas na ovaj ili onaj način pronalazi. Upravo kroz muzika čitava jedna filmska ekipa želi da dotakne onaj emotivni deo gledaoca, bez obzira da li je fan konkretnog žanra, zar ne? Reditelj Demijen Čazil (Damien Chazelle) je odlučio da glavni protagonista u ovom slučaju bude upravo džez muzika. Kao njegov drugi film po redu, uspeo da je da kroz isti poveže i prenese bitne poruke o ambiciji, samopouzdanju, kao i o važnosti očuvanja mentalnog zdravlja. Na samom početku upoznajemo se sa brucošem Endruom (Miles Teller) koji živi od ambicije da postane najbolji bubnjar na svetu. I to ne bilo koji, nego džez bubnjar. Ne preza ni od čega, osim da se njegovo umeće čuje na svim stranama sveta.

U tome mu uspešno (ili pak neuspešno) pomaže izvanredni profesor Terens Flečer (J.K. Simmons) prepoznatljiv po svojim krutim i zastrašujućim metodama ne bi li od studenata napravio talente izvan svakih granica. Neko uspeva da prevaziđe tu barijeru i odoli Flečerovim provokacijama, ali Endru svakom udarcu o bubanj pristupa emotivno. Kako bi se održala reputacija najbolje muzičke ustanove, Univerzitet Šafer daje priliku ovom mladiću da zasija u punom sjaju na predstojećim takmičenjima. Međutim, sve kreće u pogrešnom smeru kada Endru svoju nezasitu glad za uspehom, sebičluk i slepu ambiciju stavi ispred roditelja, prijatelja, privatnog života, pa čak i sebe.

Njegova opsesija prerasta u totalno bezumlje kada ne ostvari ono što je želeo, a to će ga koštati svega. Štaviše, ovaj film je maestralan upravo po skrivenim porukama, kao i po odnosu između učenika i učitelja, dve iste ličnosti, koje se razumeju najviše kroz muziku, a ne kroz reči.

Na kraju, ostaje pitanje do koje granice moramo doći kako ne bismo izgubili sebe i sve ono u šta verujemo i za šta živimo? Ovo ostvarenje je sa razlogom jedno od najkvalitetnijih u istoriji svetske kinematografije, a na nama je da prosudimo da li se i koliko pronalazimo u liku i delu mladog Endrua.

Ukoliko niste, obavezno uživajte i pre svega slušajte ovaj antologijski klasik:

 

 

 

Izvori fotografija:

www.wikipedia.com