Božji ljudi

Na vranjskom groblju, među onima koji prose i žive od tuđe milosti, Bora Stanković pronašao je junake svojih „Božjih ljudi“. Njihove sudbine oživljava predstava Narodnog pozorišta, koja iza siromaštva, bolesti i odbačenosti traži pojedinca - njegove čežnje, strahove i potrebu da nekome pripada.

Naslov zbirke pripovedaka iz 1902. godine oslanja se na narodno verovanje da su nemoćni i unesrećeni pod posebnom Božjom zaštitom. U tom svetu saosećanje postoji uporedo sa zaziranjem od drugačijih, a ljudima kojima je uskraćeno mesto u zajednici preostaje život na njenom obodu.

Na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta njihovi životi dobijaju oblik niza povezanih pripovedanja. Šestoro glumaca prenosi priče, smenjujući prizore i glasove prema toku sećanja. Takav postupak približava Stankovićevu prozu usmenom kazivanju, u kojem nečija sudbina opstaje dok postoji neko ko će je ispričati. Između starog Vranja i današnjeg grada otvara se pitanje koliko poznajemo one koje svakodnevno srećemo, a od kojih najčešće okrećemo glavu.