Boemi

„Boemi“ Đakoma Pučinija, opera o mladim umetnicima koji u pariskoj mansardi dele hladnoću, siromaštvo i ljubav, jedno je od najizvođenijih dela operske literature. Na sceni Narodnog pozorišta ima posebno mesto, jer se, kako su isticali kritičari, upravo na Pučinijevim delima, a naročito na ovom, obrazovao ukus beogradske operske publike.

Libreto Luiđija Ilike i Đuzepea Đakoze nastao je po prozi Anrija Miržea o pariskoj boemi. Pesnik Rodolfo, slikar Marsel, muzičar Šonar i filozof Kolen žive od danas do sutra, a jedne zimske večeri na vrata kuca susetka Mimi, kojoj se ugasila sveća. Uz njihovu priču teče i burna veza Marsela i koketne Mizete. Opera je praizvedena 1896. u Torinu, pod dirigentskom palicom Artura Toskaninija.

Beograd ju je prvi put čuo 1920, dok je ratom opustošena zgrada pozorišta još obnavljana, pa se igrala u Manježu, nekadašnjoj sali za jahanje. Do 1941. izvedena je 109 puta. Mata Milošević pamtio je veče kada se pod umirućom Mimi, slavnom Lizom Popovom, srušila postelja, a ona je celu scenu smrti otpevala ležeći na dve stoličice koje je kolega u ulozi Marsela brzo postavio.

Usledile su nove postavke 1942, 1945. i 1976, kada su pariske vršnjake tumačili mladi pevači. Aktuelnu postavku režirala je Ivana Dragutinović Maričić, a scenu i kostime potpisuju Boris Maksimović i Ljiljana Dragović.